Путовања

ЖЕЛЕЗНИЦА КАО ТУРИСТИЧКИ БРЕНД СРБИЈЕ
Возом у висине
Живописном Мокром гором и „Шарганском осмицом”, у возу „Носталгија”, само током прошле године возило се и дивило преко 70.000 путника из целог света. Оживљавањем те романтичне старинске железнице и изградњом Кустуричиног Дрвенграда на Мећавнику заустављено је исељавање и спречено да ови прелепи крајеви запусте. Овога лета, на Велику Госпојину, отворене су нове трасе, а на специјалном путовању тим поводом, уз високе чланове дипломатског кора и бројне угледне званице, била је и „Национална ревија”

Пише: Мишо Вујовић

Низ власи дуге траве која је као монашка брада падала преко сивих камених облутака, сливали су се као суза чисти млазeви воде. По предању, у овим живописним брдима законачила је група путника и како, због надојености грања водом, нису успели да запале ватру, назвали су је Мокром гором. Предео зелених брда, осунчаних пашњака, бистрих потока и нетакнутих увала, смештен на обронцима Таре, Шаргана и Златибора, данас представља најочуванији парк природе у Србији. Кроз Мокру Гору протичу три реке: Бели, Црни Рзав и Камешина. Има лековитих вода, као извор Беле воде који је по концентрацији алкалитета у себи сврстан на пето место у свету. Двестa метара узводно од Белих Вода, налази се лековити извор „Чесма”, а два километра даље у кориту Камешине извире „Дулова вода”. У Котроману у бушеном бунару пронађен је извор слане „Радованове воде”, а у Кремнима препуна сумпора из дубина куља „Глишова вода”.
Овим сликовитим пропланцима од памтивека су пролазили каравани. Римљани су изградили путеве, о чему сведочи неколико преосталих некропола. У средњем веку, друм преко ових брда је повезивао Цариград и Дубровник. За време српске средњовековне државе путовали су каравани од Рашке до Зете и Приморја. Почетком бурног XX века моћна Ћесарова монархија започела је, а Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца довршила, гвоздени пут којим ће од „мора до Дунава хуктати челична грдосија”. Од Београда до Дубровника, гаравим возом, путовало се два и по дана. Уз падине Шаргана транспортне вагоне неретко су вукле и по две локомотиве.
Кроз усеке и кланце обрасле густим четинаром, окупана августовским сунцем, пробијала се стара дизелка уз ритмично клопарање старих дрвених вагона.
Повратак „Носталгије” на шарганску трасу обистинио је још једно прозорљиво предсказање Митра Тарабића:
„Проћи ће подоста година па ће се људи опет сјетити гвозденога пута, те ће испотекаре обновити овај пут. Само њим до Вишеграда неће путовати путници ради потребе и посла, већ људи од забаве сербез одморишта и уживанције...”

ЕВРОПСКА ТУРИСТИЧКА АТРАКЦИЈА

Тридесетак дипломата акредитованих у Београду, међу којима су се налазили амбасадори две велике земље, Русије и Индије, нису скривали задовољство возећи се недавно „Носталгијом”, до које су с кратким преседањем од Златибора стигли Брозовим „Плавим возом”.
Обнављањем музејско-туристичког комплекса „Шарганска осмица”, којим од Мокре Горе до станице Шарган Витаси саобраћа воз „Носталгија”, Јавно предузеће „Железнице Србије” не само да је обогатило туристичку понуду наше отаџбине, већ је „Шарганска осмица” постала једна од највећих железничких туристичких атракција у Европи. Током прошле године „Носталгијом” је прокрстарило преко 70.000 туриста из целог света, што је туристичке посленике српских железница навело да и у времеБожићних и новогодишњих празника воз „ Носталгија” језди падинама Шаргана.
Пруга кроз Шарган представљала је, за неимаре, велики подухват, а компликовани градитељски изазов премошћавања између Мокре горе и Шарганског превоја, са висинском разликом од 300 метара, решен је пружном трасом у облику броја осам у дужини 13,5 километара, што представља јединствену саобраћајницу у Европи.
Првих година XX века, Аустро-Угарска, у намери да помери још дубље границу свога утицаја са Дрине, изградила је стратешку пругу уског колосека од Сарајева до Вардишта, које се налази на домак Мокре Горе. Последња деоница долином Рзава, од Вишеграда до Вардишта, пуштена је 1. јула 1906. године. Годину дана касније, Краљевина Србија почиње изградњу пруге Сталаћ – Ужице – Мокра Гора. И поред тога што је буктао царински рат, жуто-црна монархија сагласила се да се повеже крак од Мокре Горе до Вардишта. Уочи Првог балканског рата 1912. године, завршена је деоница од Сталаћа до Ужица у дужини од 168 километара. Шеснаестог јуна 1912. године, машиновођа Слободан Савић поздрављен топовским салвама увезао је окићену локомотиву у новоизграђену железничку станицу у Ужицу, где га је дочекало око 2.000 људи. Балкански ратови, потом Први светски, одложили су изградњу од Ужица према Мокрој Гори.
Након повлачења Српске војске кроз Албанију, аустроугарске окупационе власти, у уверењу да ће Србија на дуже време остати део њихове монархије, почињу изградњу пруге од Вардишта према Ужицу. На прве потешкоће аустроугарски инжењери и заробљени руски војници наишли су у подножју Шаргана. Необуздана природа, безброј усека и кланаца, испречили су се пред градитељима. Као и све велике грађевине, ни Шарганска пруга није прошла без трагедије. При пробијању најдужег тунела испод брда Будим, одрон је затрпао смену од око 200 градитеља, а након сазнања да се две групе неимара неће срести на средини тунела, главни инжењер је сам себи пресудио.
Те 1916. године на деветом километру од Вардишта према Мокрој гори заустављена је изградња, да би 1. марта 1921, три године по завршетку Првог светског рата, радови настављени. Уз велика искушења, окончани су 25. јануара 1925. године, када је новом пругом прошла прва парњача.

МОКРА ГОРА НЕЋЕ ЗАПУСТЕТИ

Гарави возић је безмало пола века спајао Панонско и Јадранско море. А онда је, због развоја нових технологија, послат у пензију. Занемео је пискутави поздрав омиљеног „чађе”, „гаравка”, „ћире”, како му све нису тепали. Из уских кланаца и тунела, са зелених поља и пашњака, „ћира” се преселио у сећање, у приче и анегдоте. Подсетимо се оне о уморном сељаку који је исцрпљен пешачењем, с картом у џепу, своје тежачке кости спустио на клупу вишеградске станице, срећан што му воз није утекао. И само што је наслонио главу на подметнуту торбу с брашаником сан га је зграбио. А на његовом тешким животом избораном и сунцем опеченом лицу, заиграо је осмех.
„Ајде, оде ти воз!” покушао је да га пробуди отправник.
„Само ти путуј, карта је код мене”, окрећући се на другу страну промрмљао је несуђени путник.
Одласком „ћире” у заслужену мировину, многа места су, преко ноћи, постала слепо црево. Гасиле су се радње, занати, младост одлазила трбухом за крухом, пунећи велике градове, док су села полако копнела и старала, пропланци зарастали у коров, утихнула је песма чобаница, зов момака на прела. Пејзажи пуни живота намах су постали беживотни, као на разгледници.
Слична судбина задесила је и Мокру гору, ратних деведесетих, када је живот лагано почео да замире. И овај крај, као и велики део руралне Србије, под теретом немаштине и свеопштег безнађа, за десетак година је остао без трећине становништва. Овај тренд заустављен је оживљавањем гаравог воза и изградњом Дрвеног града, на брду Мећавник изнад Мокре Горе. Ту на висоравни изнад села, где су зими ратовали ветрови и наноси, редитељ Емир Кустурица спасавајући од труљења напуштене брвнаре, саградио је хотел – етно село, или град с душом.
Васкрсли „ћира” и новосаграђени Мећавник удахнули су нови живот влажној гори препуној бистрих леденица, сунчаних пропланака, густих четинарских шума – „доушница” Милоша Тарабића, који је, на питање проте Захарија Захарића шта чини по цео дан сам у шуми, рекао:
„Видиш, мој куме Зарија, ја ти тамо у гори гледам... Гледам, све видим и чујем... Тако дознајем што ће бити са свима нама, овијем народом и осталим свијетом... Како ја то све гледам и чујем, не умијем ти овијем језиком објаснити... Не знам коју ријеч да нађем.”
На Велику Госпојину 2008, 28. августа, отворена је нова траса „Шарганске осмице”, од Мокре Горе до Добруна (Република Српска), а планирано је да до краја следеће године гарави возић саобраћа до Вишеграда, тако да ће се у потпуности остварити пророчанство Митра Тарабића.

***

Плави воз
У туристичкој понуди „Железница Србије” налази се могућност закупа „Плавог воза”, који је до смрти Ј. Б. Тита служио за превоз председника СФРЈ и његових гостију. Градња „Плавог воза” трајала је од 1956. до 1959. године у фабрици вагона „Гоша” у Смедеревској Паланци и фабрици вагона „Борис Кидрич” у Марибору. Луксузно опремљеним ентеријером доминира дрво: махагони, крушка, орах, са интарзијама у салонима и ходницима.
Са фотографија на зидовима салона смеше се и поздрављају његови најпознатији путници: председник Индије Џевахарлар Нехру, суверен Индонезије Ахмед Сухарно, цар Етиопије Хаиле Селасије (коме су певали: „Стиго нам је Селасије, цар Африке и Азије”). „Плавим возом” су путовали и Леонид Брежњев, краљица Елизабет Друга, принц Филип и принцеза Ана...
Јосип Броз Тито је овом луксузном грдосијом, од десет вагона главног и осам вагона првог воза, путовао до Француске, Пољске, Бугарске, Аустрије, Мађарске, Румуније, Грчке и СССР-а.
Резиденција на шинама Јосипа Броза Тита од 2005. године налази се у саставу туристичке понуде „Железница Србије”. Максималан капацитет је 110 путника, а на располагању су председнички салон, свечана трпезарија, вагон ресторан, Де Голов салон, три ексклузивна салон-вагона.

***

Стој, Дрино, водо ладна
У железничкој станици Јатаре – видиковцу над Мокром гором, никада у воз није ушао ни један путник. На месту на коме су се укрштали возови данас је никао луксузни ресторан са каменим терасама и водопадом. Поводом успостављања саобраћаја на новоизграђеној прузи Мокра гора – Добрун, у Јатарама је приређен уметнички програм који је изворном песмом „Стој, Дрино, водо ладна”, без инструменталне пратње, отворила Ужичанка Зорица Миросавић, иначе врсни инструменталиста на флаути и својевремено члан певачке групе „Ђердан”, чији је глас фасцинирао присутне.
Време градње Шарганске пруге, с почетка XX века, представом „Железницом до Вишеграда” покушали су да дочарају глумци Милорад Мандић Манда (аутор), Срђан Ивановић, Ања Мандић, Александра Јанковић, Власта Стојисављевић, Дејан Луткић и Никола Џамић.
Након наступа Екстра Нене и Драгане Дел Монако, модни креатор Верица Ракочевић је представила своју нову колекцију „Урбани шок”.